Краљ Птица

Dva prijatelja, medved i vuk, šetali su zajedno šumom.
«Slušaj, prijatelju Vučino!» reče medved. «Koja ptica to peva?»
«To je Kralj ptica,» reče vuk. «Moramo ga tretirati s velikim poštovanjem.»
Vuk se smejao, jer je to bila samo mala smeđa ptica, ne veća od pečurke. Ta ptica se takođe zove kralj živice.

«To je kralj ptica?» upita medved. «Toliko želim da vidim dom jednog kralja. Hajde, Vuče, pokaži mi njegovu kuću.»
«Trebalo bi da sačekamo dok se kraljica ne vrati kući,» reče vuk.

Ubrzo, Kraljica ptica se pojavila, donoseći hranu za svoje ptiće.
«Kralj nije izabrao baš lepu kraljicu,» reče medved, pomalo grubo. «Hajde da ih pratimo da vidim njihovu kraljevsku rezidenciju.»
Ali vuk ga zadrža.
«Sačekaj. Trebalo bi da sačekamo dok kralj i kraljica ne odu zajedno,» reče on.

Kada su ptice odletele, medved i vuk su otišli do drveta. Medved se popeo da zaviri u gnezdo. Tamo je video pet mladih ptica.
«Ovo je kuća kralja?» smejao se dole vuku. «Pa, to je samo mala gruda blata i trave. Kraljevska deca su pet ružnih malih stvari sa velikim ustima i bez perja.»
Mladi ptići, koji još nisu imali perje ali su imali uši, čuli su neljubazne reči medveda i bili su veoma uvređeni.

«Mi nismo ružne male stvari,» plakali su, jer su im njihovi voljeni roditelji mnogo puta rekli koliko su divni. «A naš udoban, siguran dom je sve što srce može poželeti. Trebalo bi da se izviniš za svoje neljubazne reči.»
Medved, još uvek se smejući, nastavio je svojim putem sa svojim prijateljem.
Mali ptići, uznemireni i tužni, plakali su dok se njihov otac i majka nisu vratili.

«Previše smo uznemireni da bismo jeli,» rekli su svojim iznenađenim roditeljima. «Medved nam je rekao da smo ružni i nazvao je naš divni dom grudom blata i trave!»
Ptići su dodali, «medved se smejao dok je odlazio, čak i kada ga je vuk podsetio da smo mi deca kraljevske porodice.
«Ne brinite zbog toga,» reče otac ptica, ljubazno. «Razgovaraćemo sa medvedom i tražiti izvinjenje.»
Tada je Kralj ptica, brza smeđa figura ne veća od čuperka čička, odleteo do medvedove jazbine i rekao:
«Medvede, prijatelju Vuka i svih stvorenja koja hodaju po zemlji, zašto si uvredio moj dom, moju Kraljicu i moju decu? Naši ptići su previše uznemireni da bi jeli. Budi ljubazan i izvini se mladim pticama.»
Kralj ptica, iznenađen ovom drskošću, upozorio je, «Prijatelju Medvede, voleo bih da ostanem u dobrim odnosima s tobom, ali ću zamoliti svoje saveznike iz vazduha da ti pomognu da se izviniš ako budem morao.»

Medved, neimpresioniran ovom malom smeđom pticom, ne većom od rečne stene, zamolio je sva četvoronožna stvorenja šume i polja — vuka, jelena, lisicu i mnoge druge, da se suprotstave maloj ptici.
Kralj i Kraljica ptica okupili su sva stvorenja koja lete. Ne samo ptice, velike i male, došle su im u pomoć, već i pčele i mušice, i sva druga krilata stvorenja.

Najmanji od komaraca poslat je kao špijun da sazna medvedove planove.
Manja od jednog semena maslačka, sakrila se ispod lista gde je mogla da vidi i čuje sve, neprimećena od strane medveda i njegovih saveznika vezanih za zemlju.
«Lisice, ti si najlukavija od svih nas,» čula je mala komarica, ne veća od latice zaboravke, kako medved kaže. «Zato ćeš ti voditi našu borbu.»
«Dobro!» reče lisica. «Ali nemamo zastavu da pomognemo u komunikaciji sa našim prijateljima. Šta ćemo koristiti umesto toga?»

Niko nije progovorio.
«Pa,» reče lisica, «imam prelep dugačak, čupav rep, crven kao divlja ruža. Držaću ga podignutog da svi vide, što će svima dati do znanja da naša strana pobeđuje i da moramo nastaviti napred. Ali ako spustim rep, onda je sve izgubljeno i svi bi trebalo da pobegnemo što brže možemo.»
Komarica, čuvši sve planove lukave lisice, odletela je nazad i ponovila ih Kralju i Kraljici ptica.
«Ah, ha!» reče Kralj ptica. «Ovo mi daje ideju. Prijatelju Ose, kada borba počne, odleti do lisice. Kad god podigne rep, crven kao javorov list, ubodi lisicu.»

Rano sledećeg jutra, takmičenje je počelo. Toliko životinja je hodalo zemljom da je tlo podrhtavalo pod njihovim koracima. Krilata gomila, predvođena dvema malim smeđim pticama, malim kao dva šišarke, cvrkutala je i kreketala i zujala i skvičala, i zamračila vazduh kao olujni oblak.
Lisica je dala znak za pokret životinja sa zemlje, podižući svoj čupavi rep, crven kao mladi dren. Odmah ju je osa ubola tako da je skočila visoko u vazduh. Ipak, držala je rep podignut.

Drugi put ju je osa ubola. Bolelo je toliko da je jadna lisica bila primorana da spusti rep, ali znajući koliko je njen zadatak važan za njene prijatelje, ponovo ga je podigla.
Kada ju je osa ubola treći put, više nije mogla da izdrži. Spustila je rep između nogu, vičući od bola i iznenađenja, i brzo pobegla od malog ratnika, žutog kao narcis.

Kada medved, vuk, jelen i sva ostala stvorenja koja hodaju po zemlji više nisu mogli da vide lisicin rep, crven kao zalazak sunca. Sigurni da je dan izgubljen, trčali su ovamo i onamo da se sakriju. I tako su male smeđe ptice, i sva ostala mala stvorenja iz vazduha, pobedila u borbi.

Ptice su odletele nazad u svoju kraljevsku rezidenciju, udobno, toplo gnezdo ispunjeno svime što njihova srca mogu poželeti - njihovom decom. Kao što to deca rade, ptići su odavno zaboravili na neljubaznog medveda, koji nije bio ni približno zanimljiv kao pesma vetra ili šapat drveća.
Ubrzo, medved, u pratnji svog prijatelja Vuka, pojavio se u podnožju njihovog drveta, ponizan i pokajan. Tiho je rekao,
«Došao sam da se izvinim vašoj deci, Kralju i Kraljici ptica. Nisam razumeo do danas kako tako mala stvorenja, ne veća od hrastovog lista, mogu biti tako jaka.»
Kralj i kraljica, koliko ljubazni toliko i pametni, koliko veliki toliko i mali, prihvatili su medvedovo izvinjenje i njegovo prijateljstvo.