Tri Sina Sreće

Bio jednom jedan starac koji je bio veoma bolestan. Pozvao je svoja tri sina svojoj postelji.
„Star sam“, rekao je, „i uskoro ću umrijeti. Bili ste dobra djeca i sve što imam ostavljam vama. Nemam novca. Vrijednost onoga što vam dajem zavisi od toga da to ispravno iskoristite.“
Zatim je najstarijem sinu dao kokoš, drugom kosu, a trećem mačku.
„Uzmite ovo“, rekao je. „Ako uspijete pronaći zemlje u kojima ove stvari nisu poznate, vrijedit će vam mnogo.“

Ubrzo nakon toga, otac je umro. Tada je najstariji sin uzeo svoju kokoš pod ruku i krenuo na put. Na seoskim imanjima pored kojih je prolazio, kokoši su bile veoma česte. I u selima ih je čuo kako kukuriječu. Konačno je stigao u jedan veliki grad. Ovdje su se kokoši prodavale na svim pijacama. Niko nije mislio da je njegova kokoš uopšte čudesna.
Na kraju je zaplovio preko mora, nadajući se da će pronaći zemlju u kojoj pijetlovi nisu poznati. Plovio je i plovio, sve dok nije stigao do jednog ostrva. Tamo ljudi nisu imali kokoši, a nisu imali ni zidne ni ručne satove da im pokažu vrijeme. Svjetlost im je govorila kada je dan, a tama kada je noć. Ali kada noću ne bi spavali, nisu imali načina da saznaju koliko je sati.

"Vidite!" reče najstariji sin. "Kakva je ovo divna ptica! Ima crvenu krunu na glavi i mamuze na nogama. Oglašava se tri puta u noći da kaže vrijeme. Prvi put je blizu ponoći. Drugi put je između ponoći i dana. Posljednji put je neposredno pred dan. Ako se oglasi danju, govori nam da bi moglo doći do promjene vremena."
Te noći ljudi su ostali budni da čuju čudesnu pticu. Glasno je zakukuričala tri puta, baš kao što je sin sreće i rekao. Ljudi su bili oduševljeni i pitali su za koliko zlata bi je prodao.
"Koliko magarac može ponijeti," reče on.
"To nije previše za tako korisnu pticu," rekoše oni. Tako su doveli magarca i natovarili ga zlatom. S tim se prvi sin sreće vratio kući.

Tada je drugi brat rekao: „Ja ću otići i pokušati prodati ovu svoju kosu.”
Zato ju je dobro naoštrio. Zatim ju je stavio preko ramena i krenuo. Dugo vremena nije našao kupca za svoju oštricu. Seljaci i radnici koje je sreo imali su kose jednako dobre kao i njegova.

Napokon je stigao na ostrvo gdje ljudi nikada nisu čuli za kosu. Kada su htjeli požnjeti svoje žito, koristili su ogromne, magične željezne kugle. Začarali bi teške kugle da odskaču i divlje se kotrljaju kroz polja pšenice kako bi oborile žito. Mnogo žita je bilo zgnječeno u blato, a teška tutnjava magičnih kugli stvarala je strašnu buku od koje su se tresle kuće. Drugi sin sreće reče,
"Dozvolite mi da vam pokažem bolji način da sakupite svoju žetvu."

Otišao je u polje zrele pšenice. Svojom kosom ju je sjekao tako tiho i tako graciozno da su svi ljudi zastali da gledaju. Umjesto „Tup! Tres! Bum!“ čarobnih kugli, čuo se samo meki „fiju“ njegove oštrice.
„To je najdivniji alat!“ rekli su. „Hoćeš li ga prodati?“
„Da, ako mi date onoliko zlata koliko konj može ponijeti“, rekao je drugi sin sreće. Bili su sasvim voljni to učiniti. Odmah su mu ga donijeli i on se vratio kući.

Sada je najmlađi brat odlučio da okuša sreću sa svojom mačkom.
"Sve je u tome da odneseš pravu stvar na pravo mjesto," reče on samom sebi.
Tako on stavi svoju mačku u vreću i krenu na put, kao što su to uradili i ostali. Išao je na imanja, u sela i gradove. Ali svuda je našao dovoljno mačaka, pa i viška.

Napokon se ukrcao na brod i plovio i plovio preko mora. Došao je na ostrvo gdje niko nikada nije vidio mačku. Pacovi i miševi su bili svuda.
Trčali su pod nogama, penjali se po stolicama i stolovima. Čak su uzimali hranu iz tanjira dok su ljudi jeli. U kraljevoj palati nije bilo ništa bolje nego u kolibi siromaha. Niko, bio on visokog ili niskog roda, nije imao mira u životu.

Tada sin sreće izađe pred kralja i otvori svoju vreću. Iz nje iskoči mačka i uhvati štakora za štakorom, miša za mišem.
“Dobro, dobro!” reče kralj. “Ova čudesna zvijer bi nas uskoro oslobodila od štakora i miševa. Hoćeš li je prodati?”
“Da,” reče treći sin sreće. “Ako mi date onoliko zlata koliko mazga može ponijeti.”
“To ću i učiniti,” reče kralj. Sin sreće uze zlato i siđe do broda da zaplovi kući.

U međuvremenu, mačka se udomaćila u palati. Sluge su bile zauzete brojanjem pacova i miševa koje je ubila. Konačno, od takvog teškog rada je ožednjela. Otišla je do sluga vičući: „Mijau, mijau!”
Bili su uplašeni ovim čudnim krikom. Kralj i sluge i svi ostali su pobjegli. Zatim su održali sastanak da odluče šta da rade.
„Tražit ćemo od nje da napusti palatu”, rekao je kralj. „Ako ne ode, poslat ćemo vojsku da je otjera. Loše je biti uznemiravan od pacova i miševa. Ali je gore imati ovdje ovu strašnu zvijer koja viče 'Mijau, mijau'.”

Jedan čovjek je poslan da zamoli mačku da napusti palatu. Jadna maca je sada bila žednija nego ikad. Zato je potrčala prema njemu, govoreći "Mijau, mijau", najglasnije što je mogla.
Čovjek je pobjegao tako brzo da su mu skutovi kaputa stajali ravno iza njega.
"Strašna zvijer neće napustiti palatu", povikao je. "Kada sam je zamolio da ode, bila je veoma ljuta. Povikala je 'Mijau, mijau' i pojurila za mnom. Plašio sam se da neću spasiti svoj život."

Ljudi nikada prije nisu čuli mačku, i njima je "Mijau" zvučalo kao čudno, čarobno upozorenje. U strahu od "strašne zvijeri", pripremili su se da odbrane svoju palatu. Međutim, baš kada su se spremali da otkotrljaju svoje ogromne čarobne željezne kugle prema njoj, najmlađi brat se vratio u palatu.
Vidio je da je njegova mačka samo žedna i usamljena. Podigao ju je, dao joj zdjelu mlijeka, i ona je počela da prede. Kralj i seljani su u čudu gledali kako se "zvijer" pretvara u nježnog prijatelja. Kralj je shvatio da im ne trebaju čarobne željezne kugle za sve; samo je trebalo da razumiju. Brat je odlučio da ostavi mačiće svoje mačke kod kralja kako bi mogli pomoći kraljevstvu, te je otplovio kući, znajući da je donio mir i novo prijateljstvo na ostrvo.